HTC Dream i T-Mobile G1: hardverski i softverski početak mobilne revolucije

Istorijski kontekst jeseni 2008: svet na ivici mobilne transformacije

U jesen 2008. godine svet mobilnih komunikacija nalazio se u stanju duboke neizvesnosti i tektonskih promena. Prvi iPhone, koji se pojavio godinu i po dana ranije, pokazao je da su ekrani osetljivi na dodir budućnost, ali je u to vreme i dalje bio ekskluzivan, skup uređaj vezan za samo jednog operatera u SAD (AT&T), bez podrške za brze 3G mreže u prvoj verziji i sa potpuno zatvorenim sistemom bez prodavnice aplikacija u prvih godinu dana. Finski gigant Nokia i dalje je suvereno dominirao svetskim tržištem sa svojim Symbian telefonima serije N, BlackBerry je bio neprikosnoveni statusni simbol svakog poslovnog čoveka na planeti, dok su Windows Mobile uređaji zahtevali korišćenje plastične olovčice (stajlusa) za ubadanje u sitne menije inspirisane desktop računarima.

U takvim okolnostima, 23. septembra 2008. godine u Njujorku, telekomunikacioni operater T-Mobile, internet div Google i tajvanski proizvođač hardvera HTC izašli su pred novinare i predstavili uređaj koji će zauvek promeniti istoriju: T-Mobile G1 (poznat i pod fabričkim imenom HTC Dream). Prodaja je zvanično počela 22. oktobra 2008. godine po ceni od 179 dolara uz dvogodišnji ugovor.

Za razliku od današnjih pametnih telefona koji svi izgledaju gotovo identično — kao crne pravougaone staklene ploče — HTC Dream je bio inženjerski i dizajnerski unikat koji je hrabro pokušao da premosti jaz između starog sveta fizičkih tastera i novog sveta kapacitivnih ekrana na dodir.

Hardverska anatomija: mehanizam tastature, čuvena brada i kuglica

Pogled na HTC Dream iz današnje perspektive deluje fascinantno i gotovo nostalgično. Telefon je bio prilično masivan za današnje standarde — debljine od čak 17,1 milimetar i težine od 158 grama, izrađen od kvalitetne matirane plastike sa blago gumiranim premazom na poleđini koji je obezbeđivao siguran hvat u ruci.

Najprepoznatljiviji detalj dizajna bila je njegova zakrivljena donja ivica, u tehnološkim krugovima popularno nazvana „brada” (chin). Ova blago podignuta ivica imala je praktičnu funkciju: činila je telefon ergonomičnijim prilikom držanja uz uvo tokom razgovora, a na njoj su bili smešteni ključni fizički tasteri: taster za poziv, taster za prekid veze, taster „Home”, taster „Back” i taster „Menu”. Između njih nalazila se svetleća navigaciona kuglica (trackball) — minijaturna gumeno-mehanička kuglica preuzeta iz BlackBerry filozofije, koja se mogla rotirati palcem u svim pravcima i kliknuti. Kuglica je omogućavala neverovatno precizno kretanje kroz tekstualna polja, linkove na veb stranicama i menije, što je bilo neprocenjivo u eri kada ekrani na dodir još uvek nisu imali savršenu kalibraciju za sitne elemente.

Ipak, pravo inženjersko čudo krio je ekran. Ekran je bio dijagonale od skromnih 3,2 inča sa rezolucijom od 320 puta 480 piksela (HVGA), ali je koristio modernu kapacitivnu tehnologiju koja je reagovala na blagi dodir jagodice prsta, a ne na pritisak nokta kao tadašnji rezistivni ekrani. Ono što je oduševljavalo korisnike bio je mehanizam na zaokret: blagim pritiskom palca sa desne strane, ekran bi se u glatkom polukružnom luku podigao i skliznuo u stranu, otkrivajući ispod sebe punu fizičku QWERTY tastaturu u pet redova sa posebnim redom za brojeve!

Tasteri su bili izrađeni od tvrde plastike sa odličnim taktilnim odzivom, omogućavajući kucanje dugačkih imejlova i poruka sa dve ruke bez gledanja. Ovaj hibridni koncept bio je genijalan kompromis: pružio je korisnicima bezbednost fizičke tastature na koju su bili naviknuti, dok ih je istovremeno uvodio u svet dodirnog interfejsa.

Hardverske specifikacije iz današnjeg ugla deluju komično skromno: jednojezgarni procesor Qualcomm MSM7201A na taktu od 528 MHz, svega 192 MB radne memorije (RAM) i 256 MB interne memorije, od čega je korisniku bilo dostupno tek oko sedamdeset megabajta! Proširenje je bilo moguće putem microSD kartice (u pakovanju se dobijala kartica od 1 GB). Kamera na poleđini imala je 3,15 megapiksela sa autofokusom, ali nije imala blic niti mogućnost snimanja video snimaka. Još jedna zanimljivost: telefon nije imao standardni 3.5mm ulaz za slušalice, već je koristio HTC-ov vlasnički mini-USB priključak (ExtUSB), što znači da je HTC ukinuo priključak za slušalice punih osam godina pre Apple-ovog iPhone-a 7!

Softverska revolucija: Android 1.0, notifikacije i vidžeti na ekranu

Iako je hardver HTC Dream-a bio impresivan, ono što je zaista pokrenulo revoluciju bio je softver — Android verzija 1.0. Mnogi koncepti korisničkog interfejsa koje danas smatramo osnovnim standardom svakog pametnog telefona prvi put su viđeni upravo na ovom uređaju.

Najveća i najuticajnija inovacija bio je padajući panel sa notifikacijama (pull-down notification shade). Do pojave Androida, notifikacije na telefonima bile su haotične: iskakale bi preko celog ekrana prekidajući rad, ili bi se skrivale unutar pojedinačnih aplikacija. Android je uveo jednostavan i genijalan koncept: statusnu traku na samom vrhu ekrana sa sitnim ikonicama pristiglih poruka i imejlova, koju je korisnik mogao jednim potezom prsta odozgo nadole „povući” poput roletne i videti sve propuštene događaje na jednom mestu sa mogućnošću direktnog odgovora. Ovaj koncept bio je toliko superioran da ga je Apple u potpunosti kopirao u iOS-u nekoliko godina kasnije.

Druga ključna inovacija bili su vidžeti na početnom ekranu (home screen widgets). Dok je iPhone forsirao strogu mrežu statičnih kvadratnih ikonica aplikacija, Android je omogućio korisnicima da na više radnih površina slobodno postavljaju dinamičke mini-programe: časovnik sa vremenskom prognozom, traku za Google pretragu, plejlistu muzičkog plejera ili prozor sa najnovijim vestima koji se automatski osvežavaju bez potrebe za otvaranjem same aplikacije.

Na HTC Dream-u je debitovao i Android Market — preteča današnje Google Play prodavnice. U trenutku lansiranja u oktobru 2008. godine, Android Market je imao svega pedesetak besplatnih aplikacija! Nije bilo mogućnosti kupovine plaćenih aplikacija (ta opcija je uvedena tek početkom 2009), a aplikacije su se instalirale direktno u skromnu internu memoriju telefona.

Potpuna integracija u oblaku: rođenje bežične sinhronizacije

Treća revolucionarna snaga HTC Dream-a bila je njegova duboka i besprekorna integracija sa Google servisima u oblaku. U to vreme korisnici su morali da povezuju svoje telefone USB kablom sa računarom i koriste komplikovane programe (poput Nokia PC Suite-a ili iTunes-a) kako bi sinhronizovali kontakte, kalendare i beleške.

HTC Dream je doneo magiju bežične sinhronizacije: prilikom prvog uključivanja telefona, uređaj bi vas pitao za vaš Google nalog (Gmail adresu i lozinku). Čim biste se ulogovali preko mobilne mreže ili Wi-Fi-ja, svi vaši Gmail kontakti, sastanci iz Google kalendara i poruke pojavili bi se na telefonu automatski u roku od nekoliko sekundi! Ako biste dodali novi kontakt na računaru, on bi se istog trenutka pojavio na telefonu i obrnuto.

Pored toga, telefon je dolazio sa punom verzijom aplikacije Google Maps, koja je koristila ugrađeni GPS prijemnik i digitalni kompas za prikazivanje trenutne lokacije korisnika na mapi, uz mogućnost pretrage lokalnih restorana, benzinskih pumpi i znamenitosti — funkcionalnost koja je predstavljala začetak modernog putničkog navigacionog iskustva.

Mane i dečije bolesti: šta je nedostajalo prvom Androidu

Iako je bio vizionarski uređaj, HTC Dream / T-Mobile G1 je Patio od ozbiljnih „dečijih bolesti” karakterističnih za svaku prvu generaciju nove tehnologije.

Najveća mana bila je katastrofalno trajanje baterije. Skromna litijum-jonska baterija kapaciteta od samo 1.150 mAh teško je mogla da izdrži i pola dana intenzivnijeg korišćenja sa uključenim 3G internetom i GPS-om. Korisnici su morali da nose rezervne baterije ili punjače gde god su išli. Druga velika mana bio je nedostatak virtuelne tastature na ekranu: u verziji Android 1.0 morali ste fizički da otvorite ekran i izvučete tastaturu čak i da biste ukucali samo jedan broj ili kratku reč! Tek u verziji Android 1.5 Cupcake u proleće 2009. godine dodata je softverska tastatura na ekranu.

Sistem u verziji 1.0 takođe nije imao podršku za multi-touch gestove (poput „štipanja” ekrana za zumiranje slika i mapa), nije podržavao Bluetooth prenos fajlova (A2DP stereo profil), a kamera nije imala mogućnost video snimanja. Ipak, ove mane nisu obeshrabrile entuzijaste, jer je Google dokazao da se softverskim ažuriranjima preko noći mogu dodati potpuno nove funkcije.

Zaveštanje HTC Dream-a: pionir koji je omogućio današnji svet

HTC Dream (T-Mobile G1) prodat je u preko milion primeraka samo u Sjedinjenim Američkim Državama u prvih šest meseci prodaje, premašivši sva očekivanja T-Mobile-a i Google-a. Ipak, njegov istorijski značaj ne meri se brojem prodatih komada, već činjenicom da je dokazao održivost celokupnog Android ekosistema.

Kompanija HTC je ovim uređajem zacementirala svoju ulogu ključnog hardverskog pionira ranog Android doba, stvorivši temelje za kasnije legendarne modele kao što su HTC Hero, HTC Desire i prvi Nexus One. G1 je bio hrabri prvi korak na putu koji je za manje od jedne decenije doveo do toga da računari u džepu postanu univerzalni prozor u svet za milijarde ljudi.

Danas, kada na putovanju posmatramo brze mape, pretražujemo letove ili prevodimo jelovnik, vredi se sa osmehom setiti teškog plastičnog telefona sa zakrivljenom bradom i svetlećom kuglicom, koji je pre skoro dve decenije započeo najuzbudljiviju digitalnu revoluciju u istoriji čovečanstva.